Ono što nikada nisam rekla... Drugi deo

 Dvadeset osmog Maja te neke godine mi je umrla Mama. Na mojim rukama. Znam da ovakve stvari niko ne voli da čita, niko ni ne piše o tome. To nije tema koju bi jedva čekao da pročitaš. Zato i pišem, zato sam se usudila da otvorim ovo poglavlje svog života koje se zove "Ono što nikada nisam rekla.."

Postoje neke stvari u životu o kojima je jako teško pričati, suočiti se ili podeliti sa nekim jer ljudi danas ne razumeju druge ljude, svi slušaju površno, samo da bi odgovorili na ono što si rekao, ne da bi te razumeli. A sve ono što osećaš i što bi rekao je potrebno da kažeš, jer samo tada si svoj, samo tada si ono što zaista jesi, bez ustručavanja, bez želje da budeš prihvaćen, samo i jedino, onaj pravi potpuni TI koji ne može biti niko, ali baš niko drugi na ovom svetu.

Bila je bolesna neko vreme. Bila je bolesna deset godina, zadnjih pet smo znali da je rak u pitanju. Rak dojke. Mnogo strašno zvuči sve to, cela priča o bilo kojim bolesttima, ali kada čuješ rak, zalediš se, utrneš i ugasiš se momentalno. Celo telo te boli, dobiješ paralizu mozga i žao ti je svega na ovom svetu, žao ti je što nisi uradio sve što si mogao, žao ti je što neko nije uradio sve što je mogao. Automatski ti je žao što će ta osoba umreti od te grozne bolesti, a znaš dane možeš ništa uraditi, da ne možeš pomoći i ne možeš pobeći, a nećeš da je sažaljevaš, hoćeš da veruješ da je baš ta osoba ona koja će se izlečiti i veruješ da je sve moguće jer voliš. Voliš tu osobu, voliš čitavo čovečanstvo i voliš Život. O Bože, koliko je život predivan i šta zapravo znači živeti. Toliko toga sebi ne dozvoljavamo u ovom životu zbog Ega, zbog Sujete, zbog mnogih glupih stvari, pa se onda kada je zaista prekasno setimo šta smo sve mogli, a mogli smo samo nismo hteli. Nekada smo isuviše sebični, ne želimo žrtvovati svoje vreme da bismo ga poklonili nekom drugom jer...obećali smo nekome da ćemo izaći, jer...samo tada možemo slučajno sresti tog nekog u koga smo ludo zaljubljeni, jer...moramo ići na more, na ples, u teretanu, na žurku...bilo gde što nam prija i čini nas srećnim umesto da vreme ili mnogo više vremena provodimo sa onima koje volimo, to je dosadno.

Nikada joj nisam rekla koliko je volim, kojom jačinom saosećam svu patnju kroz koju je prošla, uvek nasmejana, jer ona nikada nije videla zlo, kod nje je sve uvek bilo rešivo. Nikada joj nisam pomogla nekako da se, šta znam, žrtvujem nečim i pomognem joj, nisam i sad mi je jako žao zbog toga. Nikada joj se nisam zahvalila što je bila toliko samostalna, svemoguća, jaka, nije postojala stvar ili situacija koju ona nije rešila, sredila. Nikada joj nisam rekla hvala za to. Toliko toga joj još nisam ispričala što me je mučilo. Ne znam ni sada zašto sam imala određeni, neki glupi gard prema njoj, bila sam sebična i glupa i da mogu da vratim vreme sa njom sve bih promenila i drugačije uradila, ali ne mogu. Kajem se i shvatam da nemam ništa od toga da okrivim sebe, ali imama mnogo toga da naučim, svakog dana sve više i više.

Tog zadnjeg dana sam bila sa njom, otišla sam tamo da brinem o njoj i spremim joj doručak.Ležala je i nije mogla da ustane, nekoliko puta smo probale zajedno, htela je da ide do toaleta i nije mogla, ni tada nisam mogla da joj pomognem. Boli me sve kada se setim tog dana ali moram da ga proživim i prihvatim jer to nisam uspela već evo tri godine.

Imala sam utisak kao da je samo na trenutke bila tu tog poslednjeg dana i sećam se u zadnjim trenucima me je čvrsto držala za ruku a ja...a ja nisam mogla ništa da uradim, da oteram smrt i čvrsto je stisnem na grudi i kažem joj da će sve biti u redu, ne nisam imala tu moć, nisam mogla baš ništa da uradim osim da budem tu i da je držim za ruku. I onda je Mama otišla, samo tek tako, odjednom, došli su iz hitne i ustanovili njenu smrt.

Najužasnija stvar na svetu je kada ti neko umre, ne umeš, to niko ne ume. Nisam umela da shvatim da je kraj, da je to to. Da nema dalje. I onda tugu zameni neka opsena koja ti govori kako je ipak još uvek tu, kako je viđaš u snovima, čuješ u pesmama, i osetiš njeno prisustvo kad se dogodi nešto neočekivano. Znaš da je tu jer put koji je ona utabala za tebe je put koji će ti potpuno promeniti život i promenio je.

Posao koji je radila je ostao iza nje i nakon dve nedelje sam otišla tamo da radim. Te godine se pojavila Korona, nisam imala posao, nisam imala od čega da živim i otišla sam da radim mamin posao dok se ne snađem. Na Maminom poslu sam upoznala Njega , drugog ili trećeg dana. Trenutak u kom sam ga videla je potpuno preokrenuo ceo moj život naglavačke, promenio moja uverenja, želje, snove, sve.  Znam da je to bio put koji je Mama utabala za mene.