Ono šo nikada nisam rekla...Treći deo

 Znam da je to bio put koji je Mama utabala za mene.

Moja mama je imala samo jednog muškarca u životu, jednog za kog sam ja znala i verovala da je najveći deo svog života provela sa njim. Rodila mu je dve ćerke, sestru i mene. Taj muškarac je moj otac. Možda ga nikada nije dovoljno volela, možda ga uopšte nije volela, možda ga je volela najviše na svetu,ne znam, ponekad ponašanja i reči ljudi nisu usklađeni, tako da neću da nagađam priču. Nekako sam sigurna da sam sve one patnje kroz koje je ona prolazila preuzela na sebe, nesvesno prateći njen primer. Hrabra, jaka žena. Samostalna! Ona koja ni od čega napravi sve. Samohrana majka, za koju nemoguće ne postoji. Ona koja nikada nije ni pokušavala da se osloni na bilo kog muškarca. Utabala je put za mene, nakon smrti me je dovela na posao na kom sam upoznala njega, koji je rodjen istog dana kao i moj otac.

Slučajnosti postoje, nećemo se vezivati za babske priče, nećemo verovati u brojeve, numerologiju, astrologiju, tarot karte, nećemo ni u Boga ako tako gledamo sve je to isto. Energija ne postoji, fizičari gube vreme baveći se nekim glupostima jer ne mogu da se prilagode postojećim profesijama, takođe ni sveštena lica, izgubili su se u svojim svetovima i veruju u šta žele bez prke potrebe da budu prihvaćeni. Zar onda ne možemo da kažemo za bilo koju profesiju da je izmišljena, LAŽNA samo zato što je ne razumemo?

Otišla sam predaleko ali ne mari, nikada nisam ni pokušavala da  sputavam sopstveni tok misli.

Još u Junu te iste godine smo počeli da se dogovaramo o odmoru, na koji smo mogli da odemo zajedno. More i nas dvoje. Sami, bez igde ikoga na mestu na kom nas niko ne poznaje. Planirali smo i pričali o tome, uzeli odmore u isto vreme i samo nekih desetak dana pred odmor došao je kod mene i rekao mi je da na more ide sa Kumom. Te večeri se mnogo toga dogodilo što nisam mogla da shvatim, mnogo toga je bilo drugačije i on je prestao da bude osoba koju sam znala pre odlaska na jezero.

Nekad, recimo krajem Juna je išao sa društvom par dana na neko Jezero. Javljao mi se, stalno slao poruke, u tri noću, slikao jezero, društvo, pisao mi o dešavanjima iako ništa od toga nisam ni očekivala ali mi svakako nije bilo teško da prihvatim.

Došao je, te večeri vidno drugačiji, nervozan, napet, kao da je došao na posao a ne kod mene. Zazvonio mu je telefon. Rekao je da mora da ode u sobu da razgovara. Nikada do tada za svih 10 meseci ne bi odlazio u sobu da se javi na telefon, tog dana je bio izuzetak. Nije mi smetalo što u sobi razgovaara, smetalo mi je njegovo drugačije, za mene do tog trenutka nepoznato ponašanje.

Kada je izašao iz sobe davao mi je objašnjenja koja mi nisu bila ni potrebna ni neophodna jer svakako nisu imala smisla.Sve je bilo drugačije i više mi se ništa nije sviđalo, nisam želela da budem ta devojka, žena koja sedi u fotelji i oseća se bezveze, bez ikakvog razloga. Tog jutra kad je otišao, razmišljala sam kako treba da zvuči poruka u kojoj mu želim saopštiti da se više ne želim viđati sa njim. Zvučala je vrlo surovo.

Početkom Avgusta sam otišla na odmor, putovali smo istog dana u dva sasvim različita grada i dve potpuno različite države. Mislim da je to bio peti avgust i sigurna sam da se do tog dana nisam osećala povređeno, zaljubljeno  i onda me je pesma u kafani pljesnula u lice i lupila mi milion šamara, bacila me na kolena i učinila da se osećam paralisano, nemoćno i jako zaljubljeno.

O depresiji sam imala površno znanje, čula, čitala, videla ali mi se čini da nikada u životu nisam bila deo nje, niti da je ona bila deo mog života. Sledećeg jutra sam ustala uplakana, plakala sam bez prestanka, nemoćna da utičem na suze koje je bilo nemoguće zaustaviti na ovaj ili onaj način. Jesam bila tužna ali ne toliko koliko sam plakala i koliko nisam mogla da utičem niti da shvatim šta mi se zapravo dešava. To plakanje je trajalo danima, kad kažem danima mislim na 10 dana, bez pauze, bez prestanka,u toku dana, noći, u toku sna.

Zbunjena stanjem u kom sam se nalazila pokušavala sam da nađem neki smisao ili bar da pokušam da shvatim šta mi se događa pa da se onda u skladu sa tim i počnem ponašati. Baš ništa nije pomagalo, osećaj je bio kao da sam u trenutku izgubila sve što sam ikada imala i u šta sam slepo verovala i sada sve što vidim oko sebe je nešto izmišljeno, nestvarno, nešto što se meni ne događa. Sećam se scene u kojoj mi je kuća bila puna ljudi, koje nisam mogla da slušam ali svakako nisam imala ge da pobegnem. Uzela sam čašu piva, upaljenu cigaretu i ušla u prostrano kupatilo, sela na pod, pgledala u plafon, nemo se moleći Bogu, Univerzumu, Mami da mi pomognu da pronađem izlaz iz situacije u koju sam ni sama ne znam kako ušla. Jecala sam tiho, nečujno u tom trenutku, više razmišljajući o onima koji su se nalazili sa druge strane tih vrata. 

Nekoliko dana kasnije, moj odmor se završio i vratila sam se kući. Suze su postepeno prestajale, ali osećaj napuštenosti, zapravo neobjašnjive praznine je tinjao i podsećao me je da mi nešto nedostaje. Osećaj kao da mi je duša van tela i zove me, čujem je nemajući pojma gde je i kako da je vratim unutra. Počela sam da čitam, da tražim sve moguće samopomoći i onda se negde pojavio neko ko je vrlo čvrsto znao da drži moju pažnju, bez da trepnem ili dozvolim bilo kojoj misli da se uvuče, nepozvano ili neplanirano. Čovek kome sam tada verovala više nego sebi je Džo Dispenza Kiropraktičar, Internacionalni govornik, Pisac, Istraživač Epigenetike, Kvantne fizike i Neuronauke.

U trenutku u kom ostaneš bez duše jedino što ti ostane je mozak. Mozak koji je vapio da nauči nešto novo, pa makar i to kako bilo šta ili sve do sada doživljeno može da bude savim drugačije.