Ono što nikada nisam rekla...Četvrti deo.

 U trenutku u kom ostaneš bez duše jedino što ti ostane je mozak. Mozak koji je vapio da nauči nešto novo, pa makar i to kako bilo šta ili sve do sada doživljeno može da bude savim drugačije.

Mozak je na sve moguće načine pokušavao da logički razmišlja, ljutio se i jogunio svaki put kada je duša ili neki osećaj pokušao nešto da predloži, da da neku ideju ili kada se pojavilo sećanje i vraćalo u prošlost. 

Celog života sam bila sanjar i mislila da je to nešto ružno, pogrešno, da tako ne treba, dok jednog dana nisam shvatila prihvatanje. Kada prihvatiš da si ono što jesi onda nema potrebe da se braniš, da izbegavaš to, da se obmanjuješ. Opet sa druge strane bila sam i osoba koja se vodi logikom, neke gluposti svakako nisam prihvatala kao stvarne jer nisu imale smisla, logiku. Baš u tom trenutku sam shvatila da sam verovatno osoba širokih shvatanja. Ponekad sve ono u šta verujem mora biti potkovano dokazima dok je svakako tu prisutna širina koja može prihvatiti sve ono što je različito čak iako to možda ne razume i želja da se to proučava.

Džo Dispenza mi je upravo skrenuo pažnju na to, da postoji mnogo različitih pogleda na bilo šta, stvar je u tome šta smo odabrali da verujemo. Ja sam odlučila da verujem u ljubav.

Ne, nije mi sujeta bila povređena, ne nisam pokušavala da pobegnem, zapravo sam hrlila ka osećajima koji me obuzimaju. Prvi put nakon jako dugo vremena sam bila potpuno sama, a osećala sam se ispunjeno, tako kao da znam tačno šta radim i tako kao da znam tačno da identifikujem i prihvatim svaki osećaj. Bila sam ispunjena, bila sam voljena i bila sam sama. Ljubav koju sam osećala u sebi je bila neka dupla ljubav, neshvatljiva količina ljubavi koja, bila sam sigurna nije pripadala samo meni, a nisam znala čija je, trebam li je vratiti ili zadržati, prihvatiti. Tu sam ljubav nekako povezala sa tim likom i sve zasluge tih Božanskih osećaja pripisala njemu jer svaki put kada bismo se nas dvoje pronašli jedno naspram drugog dogodila bi se čarolija. Svesna sam toga da sve ljubavne priče ikada opisane, svi najromantičniji filmovi svih vremena imaju ovaj scenario ali nije to. Bila sam milion puta zaljubljena, volela, plakala, čeznula, sanjala, želela.. Ovo je nešto sasvim neobično. Količina energije koja je prisutna u trenutku kada se naši pogledi sretnu je toliko jaka, prožimajuća, ona koja ne želi više, već ona koja želi da razume. Zašto? Dok njega nisam upoznala uvek sam živela u skladu sa tim da sve ima svoju definiciju, tako isto sam ušla i u vezu sa njim, definisali smo je i isto tako sam definisala da ti naši susreti treba da prestanu. Želela sam da definišem ovu energiju. Želela sam da znam zašto kada odem kući i danima posle toga ja osećam tu energiju, tu ljubav, tu snagu, sreću postojanja. To nije mogla biti ljubav. Taj on tamo na poslu svakako nije bio osoba koja je dolazila kod mene i satima neumorno pričala o svemu. Ne, taj dečak sa fotografija nije bio neko ko bi me fizički privukao, ne želim da kažem da nije lep, ne radi se o tome, samo jednostavno nije. Nikada nisam bila osoba koja bi ostavljala druge nego sam radije pravila situacije da budem ostavljena. Verovatno zbog griže savesti.

I onda kada ti se dogodi nešto što logika nikako ne može da poveže, a tačno znaš šta si osetio, počinješ da se pitaš da li si lud ili počinješ da radiš neke potpuno glupe stvari. U oktobru mu je bio rodjendan, tako neka luda ideja mi je rekla da je potrebno da mu kupim neki poklon za rođendan, iako nismo zajedno, iako ne komuniciramo par meseci. Manipulacija? Možda! Možda moja logika nije htela da prihvati da osećam nešto toliko veliko prema nekome i da to mora da bude kraj. Kupila sam mu ručni sat samo da bih mu na njemu zakačila poruku koju sam želela da pročita i da zna da je od mene. " Sigurna sam da ti ovo niko nikada nije poklonio. Poklanjam ti vreme koje ti je uvek nedostajalo". Bila sam presrećna što sam mu poklonila vreme i nisam želela ništa za uzvrat, baš, baš ništa.

Prošlo je mnogo vremena koje sam mu poklonila i nadam se da ga je iskoristio najbolje sto je znao, nikada neću saznati ali se neću ni kajati jer ljudima možeš pokloniti samo ono što imaš.

Dvadeset devet dana nakon tog dana on je meni za rođendan poklonio predivnu poruku u kojoj je rekao jako puno stvari, a čija je suština bila da nikada ne odustajem i da pronađem svoj put.

Veoma ozbiljno sam shvatila njegovu poruku i počela sam da tražim svoj put. Put koji sam tražila niko nije utabao za mene, morala sam sama da ga krčim, da pronalazim načine da ga pređem, da istrajem u njemu posle mnogo padova, uglavnom je bilo samo padova. Nikada se nisam predala i dalje koračam tim putem. Kako znati da li je taj put put za tebe? Mnogo teško, s obzirom na to da smo takvi da uvek tražimo dokaze, smernice, spoljne uticaje da nas poguraju, a ne treba. Treba samo biti sada i ovde i osetiti, a uvek se oseti kuda treba ići, šta treba raditi, čak iako...Put koji je za tebe, prepoznaćeš jer na njemu nema drugih ljudi, tvoj put ne može biti svačiji, svako ima svoj put, ukoliko sretneš nekoga baš na tvom putu, onda znaj da si ušao u nečiji tuđi put ili da nisi primetio da je neko na tvom putu. Kroz svoj put prolaziš sasvim sam i tačno znaš koji ti je sledeći korak.