Ono što nikada nisam rekla...

Dvadeset prvi Juli neke godine. Milion odluka, milion osuda, milion zašto i zato ujedinjenih u jedan jedini kraj. Odlučila sam da mi više nekako ne odgovara da se bilo ko tako ponaša prema meni. "To tako" nije bilo ništa drastičnije od bilo kog i bilo kakvog uopštenog ponašanja, samo sam osetila da mi nešto fali, osetila sam da mi zapravo sve fali. Nedostajem samoj sebi iako sam bila potpuno svoja. Možda sam želela da ispitam granice, kada kažem granice, mislim i na svoje. Jako primamljiv znak pitanja na kraju rečenice: " Šta će se dogoditi ako...?" Ma da, bilo je toliko sličnih situacija, znam, potrebno je da prođe 3 dana i jave se, uvek se jave kada im je stalo. Prvi dan je neko hlađenje glave, pustiš i kažeš, ok, treba malo vremena, drugi dan je samo onaj jedan dan pre dana kada će se javiti i dođe taj treći dan. Nikada nije bilo bitno da li će to biti poruka, lajk ili reakcija na stori recimo, sve se računa i najviše treba izdržati tri dana. Naravno ovo su površne priče koje su povezane sa Egom i ništa više.

Nekako neočekivano sam dvadesetčetvrtog Juna dobila par glasovnih poruka, bile su to pesme i svaka je imala veze sa našom pričom, tada sam prvi put osetila da to nije samo tek takoo neka glupa priča, iako smo se oboje kleli da nema ničega tu, da smo, kao što je dogovor i bio, viđamo se na obostrano zadovoljstvo, nema emocija, vezivanja, niti veze. Toliko smo insistirali na tome da na kraju shvatiš da insistiranje na bilo čemu vodi u neku sasvim drugu krajnost. Tog dana sam potvrdila da ima emocija, osetila sam se nekako drugačije.

Prošlo je tri dana i ovog puta se ništa nije dogodilo. Nije bilo ni poruke, ni lajka, ni reakcije na stori, nije bilo ni Ega. Nekako sam bila sigurna da tim putem, na taj način ne želim da idem. Jako čvrsto sam se držala svojih odluka. Na prvu mi je falilo ono celodnevno dopisivanje, da bih kasnije na svaki zvuk obaveštenja trčala do telefona da vidim da li je on. Retko kada bi bio on. Dogodilo se ono nešto od čega sam bežala, ono nešto šta sam životom branila i klela se da se neće dogoditi. Zaljubila sam se.

Znala sam još prvog dana kada sam ga videla da je to zaljubljivanje, samo što nisam htela da priznam, pre svega sebi. Bilo mi je stalo da li će tog dana on raditi, želela sam da radi, želela sam da uzme odmor na primarnom poslu i dođe da radi samo zbog mene, tada ništa nisam znala o njemu, osim da postoji. I onda, ne baš prvog dana, ali recimo trećeg, uzeo je odmor i radio svakog narednog dana. Sećam se isto da kada sam ga prvi put s leđa videla, znala sam da ćemo biti zajedno, ne znam da objasnim kako, znam samo da sam to znala toliko jasno, kao datum rodjenja, moj, njegov tada još uvek nisam znala. Onda sam u sebi pomislila: " Ovo je čovek koji bi sve uradio za mene. On je taj koji bi planinu pomerio ukoliko je to potrebno." To su bile potpuno neosnovane misli ali su bez obzira, nadolazile same od sebe. Ranije u životu, nisam imala takve epizode. Nikada nisam hrlila ka površnostima, dubine su bile te koje su me privlačile, tako da sam samu sebe iznenadila postupcima, osećajima i reakcijama. Tako sam i pokušavala sebe da ubedim da to ipak nije bila zaljubljenost. Želela sam da pobegnem iz lošeg raspoloženja, htela sam da me napusti golema tuga koju sam osećala, htela sam da pobegnem jer...jer mi je umrla Mama.