Ono što nikada nisam rekla...Četvrti deo.
U trenutku u kom ostaneš bez duše jedino što ti ostane je mozak. Mozak koji je vapio da nauči nešto novo, pa makar i to kako bilo šta ili sve do sada doživljeno može da bude savim drugačije. Mozak je na sve moguće načine pokušavao da logički razmišlja, ljutio se i jogunio svaki put kada je duša ili neki osećaj pokušao nešto da predloži, da da neku ideju ili kada se pojavilo sećanje i vraćalo u prošlost. Celog života sam bila sanjar i mislila da je to nešto ružno, pogrešno, da tako ne treba, dok jednog dana nisam shvatila prihvatanje. Kada prihvatiš da si ono što jesi onda nema potrebe da se braniš, da izbegavaš to, da se obmanjuješ. Opet sa druge strane bila sam i osoba koja se vodi logikom, neke gluposti svakako nisam prihvatala kao stvarne jer nisu imale smisla, logiku. Baš u tom trenutku sam shvatila da sam verovatno osoba širokih shvatanja. Ponekad sve ono u šta verujem mora biti potkovano dokazima dok je svakako tu prisutna širina koja može prihvatiti sve ono što je ra...